Svetislav Pešić – Trener je tu zbog igrača

Kao i uvek, Svetislav Pešić je rado govorio za magazin Trener. Zatekli smo ga u dobrom raspoloženju, vest o njegovom prijemu u Kuću slavnih FIBA još je bila sveža, a Pešić, za prijatelje popularni Kari, nalazio se u Barseloni, jednom od dva grada u kojima naizmenično živi.

❯❯Najpre iskrene čestitke. Nadam se da ih je bilo mnogo ovih dana.
– Pa, jeste. Hvala vam na čestitkama, to je za mene veliko priznanje. Nekako sam i ja došao na red, i osećam se ponosnim što i ja pripadam ljudima koji su stvarali i menjali taj naš sport. Drugih emocija u ovom trenutku nemam, osim zahvalnosti da su se i mene setili da mi uruče to priznanje.

❯❯Trenutno ste u Barseloni. Koji je povod?
– Živim između Minhena i Barselone. Trenutna situacija u Minhenu, kad je u pitanju ova pandemija koja nas je sve okupirala, takva je da je tamo sve zatvoreno. Supruga i ja smo odlučili da pređemo u Barselonu, gde postoje određeni protokoli, ali su bar restorani otvoreni do šest sati po podne. Tako da može da se izađe negde na kafu ili na ručak. Da se malo osvežimo i da ne budemo baš pod totalnom kontrolom, kakva je u nekim državama.

❯❯Barselona je i mesto vašeg poslednjeg trenerskog uspeha. Koja vam je od brojnih medalja nekako najmilija?
– Nadam se da to u Barseloni nije bio moj poslednji uspeh, jer ja uspehe tretiram na različite načine, pa mislim i da ovo što su me primili u Kuću slavnih nije samo zbog sportskih uspeha. Naravno, oni su na prvom mestu, ali shvatam, i imam takav osećaj, da su me ljudi tu uvrstili zbog svega onog što sam uradio i van sportskog terena. Tu mislim na moj doprinos razvoju košarke u tri države gde sam proveo najviše vremena: u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, zatim u Nemačkoj i Španiji. Voleo bih da u košarci napravim još nešto, ako je moguće. Sigurno je moguće! A što se tiče sportskih rezultata i medalja, nije baš preporučljivo da ja o tome govorim. Ali kad me već pitate, moram reći da su svi imali na neki način uticaj na moju karijeru i motivisali me za dalji opstanak i rad u košarci. Možda bih izdvojio Indijanapolis, tamo smo postali prvaci sveta, a to je nekako i najsvežije, iako je bilo pre

ČETIRI DECENIJE SLAVE
Pešić je rođen 28. avgusta 1949. u Novom Sadu, košarkaški je prohodao u Pirotu, igrao je još za Partizan i Bosnu. Spisak klubova koje je trenirao je impozantan: Bosna, Alba, Keln, Barselona, Rim, Đirona, Dinamo Moskva, Crvena zvezda, Valensija, Bajern, Barselona… Bio je selektor Nemačke i Jugoslavije. Šampion Evrope sa Nemačkom 1993. i Jugoslavijom 2001, prvak sveta sa Jugoslavijom 2002, klupski prvak Starog kontinenta, 2003. sa Barselonom. Naravno, ovo su najveći trofeji u njegovoj karijeri, ali za njega sigurno ništa manje značajni nisu ni kadetski i juniorski prvak Evrope sa SFRJ, sa istom generacijom i omladinski šampion sveta, pobednik Kupa Koraća 1995, osvajač FIBA Evrokupa 2007, četiri puta pobednik državnih prvenstava i četiri puta osvajač nacionalnog kupa. Skoro 20 godina. Ta pobeda protiv Amerikanaca usred Amerike, pobeda protiv jedne fantastične ekipe. Naravno, potom i u finalu protiv Argentine, koja je kasnije postala olimpijski pobednik. Osvojiti titulu protiv te dve sjajne ekipe u Americi to mi je predstavljalo ogromno zadovoljstvo ne samo naše nego i naših navijača. Ali ja ipak izdvajam onaj moj početak sa ekipom iz Bormija. Taj kontinuitet koji smo imali tokom skoro četiri godine zajedničkog rada sa mladim igračima. Oni nisu bili početnici, ali su bili neizbrušeni talenti iz cele Jugoslavije. Ja sam neki trener, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak bio početnik. I dandanas se čudim da su me uopšte postavili da ja vodim tu reprezentaciju! Bila je to jedna od najtalentovanijih generacija, što će se kasnije potvrditi ne samo rezultatom u Bormiju već i titulom svetskog juniorskog šampiona. Sve su to postali svetski igrači sa fantastičnim karijerama. A većina ih je, što je još i važnije, ostala u košarci. Tako da mi je medalja iz Bormija, ne samo iz nekog emotivnog razloga nego i sportskog, najdraža. Bio je to početak kontinuiteta, što je mene najviše interesovalo i radovalo. A poznato je da putevi do uspeha nisu laki. Bilo je mnogo prepreka koje sam morao da rešavam. Tu, pre svega, mislim na moj kasniji odlazak u Nemačku, gde košarka nije imala status koji je uživala u Jugoslaviji. Taj moj boravak u Nemačkoj i opstanak tamo stavljam na vrlo visoko mesto u karijeri. Jer posao trenera je da menja navike igrača i da stvara nove. Kad sam došao tamo, morao sam sve svoje navike da promenim! Da se prilagodim i načinu života u Nemačkoj, i statusu košarke. Bio je to naporan i težak put do razvoja, i na kraju uspeha. Stvarno sam baš ponosan ne samo što sam doprineo da se postignu sportski rezultati osvajanjem prvenstva Evrope 1993. u Minhenu protiv Rusa u finalu već i sve ostalo što se dešavalo, a što se i danas dešava kad je u pitanju košarka u Nemačkoj.

❯❯Koja je vaša trenerska filozofija? Imate li vi svoju filozofiju koje ste se držali sve ove godine ili ste je menjali?
– Posle 40 godina rada formiraš neku svoju filozofiju. Na početku smo imali ideje i gledali kako drugi rade, krali i učili. A potom, naravno tokom godina i uz ogromno iskustvo, formira se i filozofija. Šta da vam kažem? Uvek mislim da su na prvom mestu igrači. Znači da je jedan od najvažnijih poslova trenera da shvate da su
oni tu zbog igrača. Znači, to je prvo. Drugo, važno tokom čitave moje karijere je bilo pronaći najbolje radno mesto za određenog igrača. Sećam se, kad sam pravio reprezentaciju za Indijanapolis, imali smo Jarića i Rakočevića, koji su bili plejmejkeri. Obojica su želeli da to budu i u reprezentaciji. Ali ja sam Rakočevića postavio na beka šutera i on je posle toga postao najbolji strelac Evrolige, jedan od najboljih bekova šutera u evropskoj košarci. I onda on jednog dana dođe kod mene i kaže: „Kouč, ja stalno igram neku dvojku, a voleo bih da igram plejmejkera.” Ja ga pitam: „Zar ti ne voliš da daješ koševe?” „Ne, ne, volim”, odgovori. „E, onda samo navali!” Sigurno da je kolektivna taktika uvek ta koja pomaže da se izrazi individualni kvalitet igrača. Ja sam uvek za individualnu taktiku koju treba uklopiti u timsku igru. Naravno, košarka se menjala, pre svega iz razloga jer su se menjala i pravila. Mnogo se promenila od vremena kad je u Evropi prvi put uvedena linija za tri poena, posle Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. Trojka je praktično revolucionarno promenila košarku! Posle toga je uvedeno i ograničenje napada na 24 sekunde pa oblik reketa, povećala se distanca linije za tri poena… Sad se mnogo traže igrači sa izraženim atletskim sposobnostima, ali ja bih ostao veran onim igračima koji imaju smisao za igru i razumeju košarku. To su upravo igrači koji su me uvek zanimali i koji su me motivisali. I kojima sam se kao trener uvek divio. I koji su me iznenađivali svojim potezima. Retko se dogodi da mene neko iznenadi nekim novim potezom, a to mogu da urade samo oni koji razumeju košarku.

❯❯Hoće li se ovo o čemu pričamo naći u knjizi koju pišete i koja će uskoro biti štampana?
– I mnogo više od toga!

❯❯Ta knjiga će sigurno obradovati mnoge mlade trenere koji sada počinju svoju karijeru. Imate li neki savet za njih?
– Nadam se da ti mladi treneri ne gledaju samo internet, ne kradu akcije iz NBA i kopiraju ih, nego i čitaju. I ja sam čitao, jedno je igra NBA timova, ali suština je ipak u knjigama. Jer tako možeš najbolje da naučiš, od nekog drugog vidiš kako je on rešavao sve prepreke na koje je nailazio. To je i razlog što sam počeo da pišem tu knjigu. Odavno sam počeo, ali me je poziv iz Barselone prekinu na izvesno vreme. Pitali ste me na početku razgovora koji je povod da sada budem u Barseloni. Pa povod je, između ostalog, da ovo završim, da napišem knjigu do kraja. Nadam se da će biti gotova do kraja maja.

❯❯Ove sezone ne radite. Da li ćemo Svetislava Pešića i dalje gledati pored terena?
– Ne znam. Pravo da vam kažem, kad počnu da stižu ovakva neka priznanja, izgleda da me polako guraju u penziju. Ja se ne dam. A koga bih još mogao i da treniram? To se baš pitam.

❯❯Ove sezone su se pominjali i Zvezda i Partizan. I ne bi vas niko odbio, verujte mi.
– Da, videćemo. Neka ovi „mladi” treneri preuzmu kormilo, pa ćemo se uvek naći da malo pomognemo. O tom potom.