NAGRADA ZA ŽIVOTNO DELO

Slobodan Piva Ivković (1995)

Čista avangarda. Početkom šezdesetih godina Piva je bio talentovan igrač, sa dobrim skok-šutom, igrao je na pozicijama 2 i 3, ali zbog problema sa vidom, a i zbog golubova, nije mogao da napravi igračku karijeru. Zbog toga je vrlo mlad počeo onu trenersku po kojoj ga pamtimo.

Piva je od igrača početnika pravio šampione. Generacija Radničkog koja će 1973. postati prvak Jugoslavije počela je okupljanje na Krstu sredinom šezdesetih godina. Pojavila se grupa veoma talentovanih mladih igrača koje je Ivković hrabro uveo u prvi tim. Već za sezonu 1968/69 on je, uz iskusne Čermaka, Ražnatovića, Karatija, Kreačića, Vidića, Zimonjića… bacio u vatru Jarića, Damnjanovića, Tvigija Ivkovića i Marovića. Eksperiment nije uspeo, Radnički je završio na 11. mestu i ispao iz Lige, ali se odmah vratio jer se Druga liga igrala preko leta. Iduće sezone 1969/70 ista stvar. Radnički je jedanaesti i opet ispada – sa pozitivnom koš-razlikom! Takav slučaj se nikada nije dogodio u ligi bivše Jugoslavije.

U narednoj sezoni 1971/72. Radnički je sa istom generacijom bio četvrti, a u sledećoj prvak države sa bilansom 22 pobede i četiri poraza. Bila je to kruna umetničkog dela Pive Ivkovića. Sledeće sezone 1973/74 gledali smo u Beogradu Kup šampiona, posle OKK Beograda i Crvene zvezde tu privilegiju dugovali smo Radničkom i Pivi Ivkoviću. „Krstaši“ su stigli do polufinala, u četvrtfinalnoj grupi u februaru 1974. tukli su Real Madrid sa Ščerbijakom, Brabenderom, Kabrerom… Beograd je tih godina imao fudbalske romantičare na Karaburmi, OFK Beograd, i košarkaške na Krstu.

On je bio jedan od prvih trenera koji su shvatili potrebu stalnog obrazovanja, sticanja novih iskustava. Među prvima je putovao u SAD, nabavljao kasete iz SSSR-a, dobavljao stručne knjige odakle god je mogao… Bio je u stanju da treneru rivala sa kojim sutra igra otkrije sva svoja taktičko-tehnička razmišljanja jer nikada nije bio sebičan. Svoja nemala znanja uvek je bio spreman da podeli sa drugima.

Osim kratkog izleta u Kuvajt ceo radni vek proveo je između Radničkog i OKK Beograda, mnogo više na njegovom Crvenom krstu. Bio je trener – vrhunski demonstrator, ono što je tražio od igrača mogao je praktično da im pokaže. Stalno je razmišljao kako unaprediti igru, kako iskoristiti karakteristike igrača koje je imao.

Svestan značaja trenera u procesu stvaranja igrača, Piva je sa Rankom Žeravicom, Slobodanom Mićovićem i Dragoljubom Pljakićem još 1972. osnovao Udruženje trenera Srbije i postao njegov prvi predsednik. Na trenerskom seminaru 1991. na Igmanu osnovano je Udruženje trenera Jugoslavije, a Piva je opet bio prvi predsednik.

Trenerska karijera: OKK Beograd, Radnički, MZT Skoplje.

Trofeji: prvak Jugoslavije sa Radničkim 1973, pobednik Kupa Jugoslavije sa Radničkim 1976…

Borislav Bora Stanković (1995)

Diplomata, čovek koji je zadužio ceo košarkaški svet.

Igrajući za Crvenu zvezdu osvojio je tri državna prvenstva i još kao igrač stekao je diplomu košarkaškog trenera. Igračku karijeru nastavio je u Železničaru, zatim u OKK Beogradu a završio je u Partizanu 1953. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 36 utakmica a učestvovao je na Prvom svetskom prvenstvu (1950).. 

Zajedno sa Nebojšom Popovićem, Radomirom Šaperom i Acom Nikolićem smatra se jednim od otaca naše košarke. Sva četvorica su bili igrači, najbolji je verovatno bio Nebojša, ali su na vreme, uz redovne studije i kasnije poslove, lepo podelili rad u Košarkaškom savezu Jugoslavije i, poput najlepšeg mozaika, zajedno stvarali istoriju. Interna podela bila je: Aca-trener, Nebojša-organizacija, Bora-diplomatija i međunarodni odnosi, Raša-predsednik i generalni sekretar Saveza, kasnije direktor YUBA lige.

Impresionira Borina blagost, spremnost da sa osmehom sasluša svačiji predlog i ideju, i još više odlučnost sa kojom je sprovodio odluke za koje je verovao da su najbolje za košarku. U one strateški važne svakako spada približavanje sa NBA, što je omogućilo da se u na Olimpijskim igrama Barseloni 1992. pojavi prvi i jedini američki “dream team”.

U sezoni 1991/92, dakle godinu dana pre UEFA, Bora Stanković je lansirao Evroligu sa više predstavnika jedne zemlje. Zahvaljujući tome, Partizan je 1992. postao prvak Evrope iako nije bio prvak Jugoslavije (jer je poslednja titula u bivšoj državi otišla u Split). Kada je srušen Berlinski zid, i kada su stvorene nove države, Bora je imao sluha i našao načina da organizuje dodatni kvalifikacioni turnir za EP 1993. u Nemačkoj što je iskoristila Hrvatska i kasnije osvojila bronzanu medalju. Kada su SR Jugoslaviji skinute sankcije, u dogovoru sa federacijom Grčke, osmislio je dodatni kvalifikacioni turnir u Sofiji na kome je Jugoslavija stekla prava učešča na EP 1995. u Atini odakle se vratila sa titulom prvaka Evrope.

Bora Stanković je najveća figura naše sportske diplomatije. Pre svega zato što je bio prvi čovek jedne važne međunarodne federacije, generalni sekretar FIBA od 1976. do 2003. Za vreme mandata doneo je toliko krucijalnih odluka za košarku pa su mu svi zaljubljenici u igru među obručima večito dužni. Bio je član MOK i kao takav čovek od uticaja na kreiranje svetske sportske politike.

Trenerska karijera: Partizan, OKK Beograd, Kantu.

Trofeji: prvak Jugoslavije sa OKK Beogradom 1958, 1960. i 1964; šampion Italije 1968; pobednik Kupa Jugoslavije sa OKK Beogradom (1960 i 1962)…

Ranko Žeravica

Vizionar iz Novog Miloševa. Od Radničkog sa Crvenog krsta do Barselone dug je put. Na njegovom početku, u 25. godini, Ranko je prestao sa aktivnim igranjem, otišao na odsluženje vojnog roka i po povratku posvetio se treniranju ženskog tima „krstašica”. Nije to bila ni tako mala stvar kao što se nekome danas može učiniti. Iz Radničkog su legende ženske košarke poput Milice Radovanović, Jelice Kalenić, Bosiljke Pešić, Zagorke Simić…
Mala mu je bila reprezentacija Jugoslavije, vodio je Ranko Partizan u četiri navrata. „Izmislio” je najubojitiji tandem svetske košarke tog vremena Kića–Praja. Pa je onda u dva navrata vodio i Crvenu zvezdu ostavši do danas rekorder tog kluba sa 167 pobeda na 272 utakmice. Spojio je nespojivo, ostao je legenda i crno-belih i crveno- belih. A legende o njemu se prepričavaju i po argentinskim pampasima. Trenirao je reprezentaciju te zemlje
i udario temelje ozbiljnoj košarci koja je kulminirala osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Atini 2004. Trenirao je u Italiji timove, da ih ne nabrajamo, od Tirenskog do Jadranskog mora. Pa u Španiji Saragosu, koja mu je bila poslednje trenersko odredište, odatle je 12. septembra 2007. otišao do Madrida, tačnije do Alkobendasa, da na svečanosti postane član Kuće slavnih FIBA.
Trenerska karijera: Radnički, reprezentacija Jugoslavije, Partizan, Barselona, Pula, Crvena zvezda, Saragosa,
Desio, Fiodoro, Daroka, Slobodna Dalmacija, Juvekaserta.
Trofeji: Zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980) i zlato na Svetskom prvenstvu u Ljubljani (1970); srebro
na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968, na Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1967. i na Evropskim prvenstvima 1971.
u Zapadnoj Nemačkoj i 1969. u Italiji; bronza na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji 1982…

Aleksandar Aca Nikolić

Jedan od „četvorice patrijarha” naše košarke. Popularni Profa osvojio je sve klupske trofeje na svetu, a remek-delo napravio je kao trener u Italiji sa Injisom iz Varezea osvojivši tri titule prvaka Evrope. Kroz naslednike ostavio je pravo bogatstvo našoj košarci. Bio je učitelj Bogdanu Tanjeviću, Božidaru Maljkoviću i Željku Obradoviću. „Otac jugoslovenske košarke”, kako su ga evropski novinari često nazivali. Stigao je da bude i reprezentativac, bio je učesnik prve međunarodne utakmice Jugoslavije, protiv Rumunije u Bukureštu na Balkanskom prvenstvu 22. septembra 1946. Igrao je košarku u Partizanu (1945-1947), Crvenoj zvezdi (1947-1949), Železničaru i BSK-u (kasnije OKK Beogradu), ali je već 1953, posle Evropskog prvenstva u Moskvi, postao – selektor. Debitovao je na Mundijalu u Rio de Žaneiru. Sa njim na klupi Jugoslavija je 1961. na EP u Beogradu osvojila prvu medalju, srebrnu, a dve godine kasnije iz Poljske je doneta i druga, bronzana. Ključni momenat u trenerskoj karijeri profesora Nikolića bio je odlazak 1963. u SAD, i to na šest meseci. Sa OKK Beogradom je 1962. osvojio Kup, a 1963. ligu. Pre odlaska u Italiju pomogao je da se 1969. titula prvaka Jugoslavije vrati u Beograd posle 14 godina, tačnije na Mali Kalemegdan. Zvanični trener Zvezde bio je Milan Musa Bjegojević, ali sve konce iz senke vukao je Aca Nikolić. Injis iz Varezea ponudio je profesoru Nikoliću klupu 1969. sa jasnom porukom da žele ne samo titulu prvaka Italije već i prvaka Evrope. Prvi cilj ispunjen je u prvoj sezoni, titula je stigla sa 20 pobeda i samo dva poraza. Drugi cilj ostvaren je u drugoj sezoni. U Sarajevu, Nikolićevom rodnom gradu, Injis je pobedio CSKA. Godinu dana kasnije u ponovljenom finalu CSKA se revanširao, ali je Injis vratio titulu 1972. pobedivši Jugoplastiku u Tel Avivu. Treću titulu u četvrtom uzastopnom finalu Injis i Aca Nikolić ostvarili su u Liježu 1973. protiv CSKA. Sa Injisom je osvojio tri italijanske lige, tri Kupa šampiona i dva Interkontinentalna kupa. Nekadašnji urednik basket rubrike u „Gazeti delo sport” Enriko Kampana nazvao ga je „Fon Braunom evropske košarke”. Za sezonu 73/74. profesor se vratio u Beograd, preuzeo Zvezdu i sa njom osvojio Kup pobednika kupova. Posle još jedne sezone u Italiji vratio se u zemlju kao selektor i 1977. i 1978. ostvario još dva velika uspeha: Jugoslavija je bila prvak Evrope u Liježu i šampion sveta u Manili. Pravo iz Manile profesor Nikolić je otišao u – Čačak. Kao i svuda, ostavio je trag. Borac je stigao do Kupa Koraća, a Aca Nikolić u mladom Željku Obradoviću video je talentovanog pleja sa žicom za trenera. Putevi će im se ukrstiti 14 godina kasnije. Godine 2008. doživeo je najveće priznanje – ušao je u Kuću slavnih u Springfildu. Među košarkaše besmrtnike.  Trenerska karijera: Partizan, OKK Beograd, Petrarka Padova, Crvena zvezda, Injis, Fortitudo, Borac, Virtus
Sinudine, Rejer Venecija, Skavolini, Udine.
Trofeji: Zlato na Svetskom prvenstvu na Filipinima 1978, Evropskom prvenstvu u Belgiji 1977. i Mediteranskim
igrama u Libanu 1959; srebro na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1963. i evropskim prvenstvima 1965. u Sovjetskom Savezu i 1961. u Jugoslaviji; bronza na Evropskom prvenstvu 1963. u Poljskoj…

Nebojša Popović (1995)

Veliki igrač, organizator i trener. Sa još nekolicinom sportskih entuzijasta 1945. godine osniva SD Crvena Zvezda, i dobija člansku kartu sa brojem 1. Bio je prvi igrač, ekonom, trener, sekretar i kapiten kluba, a Mali Kalemegdan postaje mesto okupljanja. Popović je kvalitetima  svojstvenim izrazito sposobnim ljudima, znao da snove pretvara u realnost, da uvek donese pravu odluku i da se izbori za njenu realizaciju.

Nebojša je 1985. postao predsednik KSJ. Bio je pedantan, savestan, vredan i – zahtevan. On je savršeno znao da ga nisu svi voleli, ali teško je naći nekoga ko ga nije poštovao. Moglo mu se prigovoriti da je strog, ponekad i krut, da voli da izdaje naređenja, ali ko god je mogao da makar približno vidi njegov tempo rada, ostajao je bez teksta.

Ključnim momentima u razvoju naše košarke mogu se smatrati ulazak u sale, uvođenje TV kamera “subotom u pet” (to je uradio kao direktor Televizije Beograd) i uvođenje plejofa, kao i uvođenje ligaškog sistema takmičenja. U sve te četiri tačke Nebojšin je uticaj bio ogroman. Ako je prelazak sa turnirskog na ligaško takmičenje bio logičan sled primera iz drugih sportova, tri ostale odluke bile su tipično košarkaške. Prelazak u hale i sistem igranja jesen-proleće, umesto proleće-jesen, bio je više od revolucije.

Nebojša je kao novinar i televizijski čovek imao nepogrešiv osećaj za propagandno-marketinški značaj  direktnih TV prenosa. Najviše je profitirala košarka jer su majstorije asova nagnale na hiljade klinaca da se opredele baš za taj sport. A kada su počev od 1970. počele da stižu svetske, evropske i olimpijske medalje, bum košarke bio je nezaustavljiv….

Trenerska karijera: Crvena zvezda, Gailaratese, reprezentacija Jugoslavije

Trofeji: Šest puta prvak države sa Crvenom zvezdom kao igrač (1946-1951), 10 puta sa istim klubom kao trener (1946-1955), 7 puta prvak Jugoslavije kao trener ženske ekipe Crvene zvezde (1946-1952)…

Dušan-Duda Ivković (1998)

Neuništiv. Rođeni pobednik. Igrao je košarku u Radničkom od 1958. do 1968, a u tom klubu je i počeo svoju prebogatu trenerksu karijeru. Potom su sledili redom: Partizan, Aris, Radnički Beograd, Šibenka, Vojvodina, Paok Solun, Panionios Atina, Olimpijakos, AEK, CSKA Moskva, Dinamo Moskva, ponovo Olimpijakos a od 2014. do 2016. vodio je Efes iz Istanbula.

Duda je najuspešniji trener košarkaške reprezentacije Jugoslavije na evropskim prvenstvima. Na tri prvenstva kontinenta osvojio je tri zlatne medalje, nacionalni tim je ukupno odigrao 19 utakmica i svih 19 dobio.

Ponovo je preuzeo reprezentaciju svoje zemlje, ali sada Srbije, u vreme kad je ona prolazila kroz ozbiljnu krizu rezultata. Uspeo je da je vrati na pobednički put, osvojio je srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009, a godinu dana kasnije na Svetskom prvenstvu u Španiji zauzeo je odlično četvrto mesto.

Legendarni trener je odavno sebi obezbedio mesto među besmrtnicima zbog svega što je učinio u karijeri dugoj više od četiri decenije, ali nedavno je stigla i zvanična potvrda tome. Na svečanosti u Mijeu, nadomak Ženeve, primljen je 2017. u Kuću slavnih FIBA, svojevrsnu košarkašku akademiju nauka čiji članovi su ljudi koji su najviše zaslužili ovaj sport. Duda je bio predvodnik “generacije 2017”, kako je FIBA nazvala sve novoprimljene stanare Kuće slavnih, on je jedini trener u tom visokom društvu. Najveće priznanje koje neko ko se bavi košarkom može dobiti.

Trenerska karijera: Radnički, Partizan, Aris, Šibenka, reprezentacija Jugoslavije, Vojvodina, Paok, Panionios, Olimpijakos, AEK, CSKA, Dinamo Moskva, reprezentacija Srbije, Anadolu Efes.

Trofeji: Zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Argentini (1990), Evropskim prvenstvima u Jugoslaviji (1989), Italiji (1991) i Grčkoj (1995); srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu (1988) i Evropskom prvenstvu u Poljskoj (2009); 2 puta osvajač Evrolige, pobednik Kupa Koraća, Saporta kupa i Evrokupa, šampion države sa timovima u Grčkoj i Rusiji…

Želimir-Željko Obradović (1999)

Evro-kralj. Za mnoge se, obično s pravom, kaže da su legende u profesiji ili poslu kojim su se bavili. Taj status sticao se oduvek radom, rezultatima, titulama, tragom koji se ostavlja, uticajem koji se ostvaruje, savetima koji se slušaju, ugledom koji se poštuje. Ništa nije sporno, ali retko ko od legendi ima i „napismeno“ da je stekao tu „titulu“. Jedan od njih je naš proslavljeni trener Željko Obradović, koga je španski košarkaški mesečnik „Higantes del Basket“ (Giganti košarke) proglasio za „legendarnog giganta“.

Posle 9 titula prvaka Evrope, dva trofeja u Kupu Saporta i bezbroj nacionalnih trofeja u Srbiji, Španiji, Italiji, Grčkoj i Turskoj, Željko Obradović je, nesporno, legenda košarke.

Najtrofejniji evropski trener svih vremena karijeru je počeo kao igrač u čačanskom Borcu, odakle je prešao u Partizan, I to su jedina dva kluba za koje je nastupao. Relativno kasno, u 28. godini, zaigrao je za reprezentaciju Jugoslavije, a relativno mlad, i na iznenađenje mnogih postao je 1991. prvi trener Partizana. Za pomoćnika je odmah angažovao profesora Aleksandra Nikolića, i ovaj tandem je u narednoj sezoni napravio najveću senzaciju otkad se igraju evropski kupovi. Zbog sportskih sankcija uvedenih SR Jugoslaviji, Partizan je sve utakmice u grupnoj fazi Kupa šampiona kao domaćin odigrao u španskom gradiću Fuenlabradi. Deset meseci posle preuzimanja prvog tima. Obradović je sa Partizanom u Istanbulu, u legendarnom finalu, postao prvak Evrope. Bila je to njegova prva od devet titula šampiona Starog kontinenta.

Za svoj doprinos košarci Željko Obradović je triput poneo titulu najboljeg trenera Evrope. Izgradio je sopstveni prepoznatljiv stil kojim igraju njegovi klubovi, a stvorio je ogroman broj slavnih igračkih imena, od Saše Đorđevića i Predraga Danilovića u Partizanu, do Bogdana Bogdanovića u Fenerbahčeu.

Trenerska karijera: Partizan, Huventud Badalona, Real Madrid, reprezentacija Jugoslavije, Beneton Trevizo, Panatinaikos, reprezentacija Srbije i Crne Gore, Fenerbahče.

Trofeji: Zlatne medalje na Svetskim prvenstvima Argentina (1990) i Grčka (1998), i na Evropskom prvenstvu u Španiji (1997); srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu (1988) i Atlanti (1997), bronzana medalja na Evropskom prvenstvu u Francuskoj (1999)…

Milan-Ciga Vasojević (2000)

Autoritet. Kao i brojni drugi treneri, karijeru je počeo na Crvenom krstu, u Radničkom sedamdesetih godina prošlog veka. Sa muškom ekipom stigao je do finala Kupa pobednika kupova, gde su poraženi od italijanskog Forst Kanuta. Zatim se prebacio na žensku košarku, i trenirao je reprezentaciju Jugoslavije u vreme njenih najvećih međunarodnih uspeha. Njegov dolazak na kormilo ženske reprezentacije bio je revolucionaran potez, a prvi trofej osvojio je već 1980. na Evropskom prvenstvu u Banjaluci – bronzanu medalju. Samo mesec dana kasnije isti uspeh ponovljen je na Olimpijskim igrama u Moskvi.

Vasojević je dao šansu u reprezentaciji generaciji koju se predvodile Anđelija Arbutina, Danira Nakić, Razija Mujanović, Jelica Komnenović, Olivera Krivokapić, Bojana Milošević i Slađana Golić. Kruna uspeha te ekipe bile su Olimpijske igre u Seulu 1988, gde je osvojena srebrna medalja. Za špice TV emisija zauvek je ostala scena iz polufinala, kad Arbutina pogađa protiv Australije, a trenutak kasnije Ciga Vasojević je na rukama svojih igračica, koje ga oduševljeno bacaju uvis.

Milan-Ciga Vasojević je udario temelje i šampionskoj ekipi vršačkog Hemofarma, čiji je bio prvi direktor od 1995.  

Kup Srbije za košarkašice nosi ime Milana-Cige Vasojevića.

Trenerska karijera:Radnički, Crvena zvezda, ženska reprezentacija Jugoslavije, muška juniorska reprezentacija Jugoslavije U21

Trofeji: Zlatna medalja na Univerzijadi u Zagrebu (1987); srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu (1988), i na Evropskom prvenstvu u Kadizu (1987), bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980), Evropskom prvenstvu u Banjaluci (1980) i na Univerzijadi u Edmontonu (1983)…

Svetislav Pešić (2001)

Osvojio je praktično sve!

Nekadašnji bek Pirota, Partizana i sarajevske Bosne, trenersku karijeru započeo je u tom potonjem klubu, u kome je ostao do 1986. Pod njegovom trenerskom palicom sarajevski „studenti“ osvojili su prvenstvo i Kup Jugoslavije. Trenirao je i juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, bila je to ona čuvena generacija iz Bormija, i – naravno svetsko zlato. Potom odlazi u Nemačku, i sa tamošnjom reprezentacijom na Evropskom prvenstvu osvaja – zlato. U Berlinu je vodio ekipu Albe, i sa njom osvojio – četiri uzastopne titule prvaka Nemačke, i Kup Radivoja Koraća!

Sa reprezentacijom Jugoslavije najpre trijumfuje na Evropskom prvenstvu, a potom i na Svetskom u Indijanapolisu. Potom prelazi u Barselonu, gde osvaja prvenstvo i Kup Španije, kao i Evroligu. Zaista neverovatan niz najsjajnijih uspeha, kakav nema nijedan trener ne samo u Srbiji, nego ni u svetu.

Popularni Kari ostavljao je iza sebe šampionske timove i reprezentacije, a u istoriji košarke zauvek će ostati zabeležena dva njegova uspeha: svetska juniorska titula u Bormiju sa generacijom Divca, Kukoča, Đorđevića i Rađe, kao i trijumf na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, gde je u četvrtfinalu savladana reprezentacija SAD sastavljena od najboljih NBA igrača.

Početkom 2018. Pešić se vratio na mesto svog najvećeg klupskog uspeha, u Barselonu, gde pokušava da klub slavne tradicije vrati na šampionske staze.

Trenerska karijera: Bosna, juniorska reprezentacija Jugoslavije, reprezentacija Nemačke, Alba, Keln, reprezentacija SR Jugoslavije, Barselona, Lotomatika, Đirona, Dinamo Moskva, Crvena zvezda, Valensija, Bajern Minhen.

Trofeji: Zlatne medalje na Prvenstvu Evrope za kadete u Bugarskoj (1985), Svetskom juniorskom prvenstvu u Bormiju (1987), Evropskim prvenstvima u Nemačkoj (1993) i Turskoj (2001), Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu (2002)…

Borivoje-Bora Cenić (2002)

Tiha legenda. Ko god je ikad kročio u košarkaški savez, bilo Jugoslavije ili sada Srbije, prvo bi ugledao Boru Cenića. Ovaj neumorni radnik već više od šest decenija bavi se trenerskim i edukativnim poslovima, a na put je izveo brojne generacije, pre svega košarkašica.

Trenersku karijeru je počeo još 1959. sa muškim timom OKK Beograda, a onda je prešao u Radnički, svoju najveću ljubav. Tamo je preuzeo ženski tim, i godinama dominirao u jugoslovenskom prvenstvu. Vodio je i žensku reprezentaciju Jugoslavije, sa njom uzeo srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Mesini, a onda je dokazao svoju skormnost i posvećenost košarci. Preuzeo je treniranje ženskih juniorskih selekcija, gde je njegov rad sa talentovanim igračicama dao sjajne rezultate.

Decenijama smo dobijali najbolje košarkašice iz „škole“ Bore Cenića, entuzijaste kome nije teško da ide po letnjim kampovima i pronalazi talentovane devojčice, da se bavi stručnim radom i usavršavanjem mladih trenera. Autor je i brojnih knjiga i stručnih radova o treniranju, pre svega mlađih kategorija. Tvorac je takozvanog jugoslovenskog modela rada sa mladim košarkašima koji je prihvaćen i u drugim zemljama.

Vodio je timove i u Grčkoj i Kuvajtu, a već godinama u vreme održavanja završnog turnira juniorske lige Srbije organizuju se „Trenerski dani Bora Cenić“. Retki su ljudi koji su za života zaslužili takvo priznanje, i to pre svega od ljudi iz struke.

Trenerska karijera: Radnički, BASK, Crvena zvezda, reprezentacija Jugoslavije, OKK Beograd, Partizan, Apolon Patras, Kazma

Trofeji: četiri titule prvaka Jugoslavije sa košarkašicama Radničkog (1964, 1965, 1966, 1968)…

Strahinja-Braca Alagić  (2003)

Ceo život radio u zemlji. Retkost je, skoro nemoguće sresti takvog entuzijastu.

Košarku je počeo da igra odmah po završetku Drugog svetskog rata, u ekipi JNA, na prvom državnom prvenstvu 1945. bio je saigrač Aleksandra Nikolića. Put ga dalje vodi najpre u Partizan, pa u prvog komšiju na Malom Kalemegdanu, u Crvenu zvezdu. Tu je kao igrač osvojio pet titula državnog prvaka.

Posle kraja igračke karijere ostao je u Crvenoj zvezdi, gde je trenirao ženski tim. Sa košarkašicama crveno-belih ispisao je sportsku istoriju 1979. osvojivši Kup evropskih šampionki. Bio je to nezaboravni 29. mart u španskoj La Korunji, Crvena zvezda je pokorila Evropu pobedivši u finalu mađarski tim BSE. Zvezda je bile prva ekipa iz SFRJ koja je postala šampion Evrope, mesec dana kasnije to su uradili košarkaši Bosne, pa zatim Cibona, Jugoplastika i Partizan…

Evropa ih je dobro zapamtila: Biljana Marković, Jasmina Milosavljević, Gordana Vukmirović, Vesna Kovačević, Vukica Mitić, Spomenka Mrđenović, Anđelka Vukmirović, Zorica Đurković, Natalija Bacanović, Sofija Pekić, Jasmina Kalić i Dragana Pandurov, na čelu sa Strahinjom-Bracom Alagićem.

Popularni Braca je još po nečem bio prvi – kao trener ženske reprezentacije Jugoslavije osvojio je 1968. prvu medalju na Evropskom prvenstvu. Bilo je to u italijanskoj Mesini, temelj za sve kasnije uspehe naše ženske košarke.

Trenerska karijera: OKK Beograd, ženska reprezentacija Jugoslavije, Crvena zvezda (najpre ženski, kasnije i muški tim)

Trofeji: Srebrna medalja na Prvenstvu Evrope u Italiji (1968), deset titula prvaka Jugoslavije sa Crvenom zvezdom, osvajanje Kupa evropskih šampionki 1979, i četiri Kupa Jugoslavije – sve sa Crvenom zvezdom…

Vladislav-Lale Lučić (2004)

Niko kao on. Jedini je trener koji je vodio i muške i ženske timove večitih rivala, Crvene zvezde i Partizana, i sa svim timovima osvajao titulu državnog prvaka! To nikome drugom nije dosad pošlo za rukom.

Igrao je košarku u Zvezdi čitavu deceniju od 1955 – 1965, od omladinskog sastava pa do seniorskog. Ipak, značajniji deo karijere proveo je pored terena. Sa obe strane kalemegdanskih zidina, sa podjednakim uspehom. I u Zvezdi i u Partizanu o popularnom Laletu i danas se mogu čuti samo hvalospevi.

Dobitnik je Oktobarske nagrade za životno delo, a dva puta je bio proglašen najboljim trenerom Francuske,  jer  je sa svojim klubom Šal Lezo, iz regiona Rona – Alpi, odnosno prefekture Šamberi, u dve sezone osvojio dve titule prvaka, izgubivši za te dve sezone jedan jedini meč! Kaže da rivali, koji su dolazili, da igraju Kup šampiona, nisu mogli na karti da nađu to malo mesto od dve i po hiljade žitelja! Bio je to zlatni period prvog francuskog ženskog kluba koji je uspeo da se plasira na završni turnir Kupa evropskih šampionki.

Gde god je radio, uvek je ostavio traga. Velika Vukica Mitić, kapiten slavne generacije Crvene zvezde, koja je 1979. bila prvak Evrope, došla je na Mali Kalemegdan jer ju je Lale, tada trener juniora, video na nekom školskom takmičenju i pozvao da dodje u klub u kojem se proslavila, i kojeg je proslavila.

Deceniju od 1970-80, proveo je napola vodeći košarkašice Partizana, a potom i selekciju Nigerije, u kojoj ga zovu “Ocem nigerijske košarke”, na šta je veoma ponosan. I dan danas odlazi na Afrobaskete, drži seminare, prisutan je na tom kontinentu gde je vodio i mušku reprezentaciju Obale Slonovače. Po povratku u Beograd, osvajao je titule prvaka SFRJ sa sjajnom generacijom devojaka Partizana sredinom osamdesetih godina. A u sezoni 1992/93 uspeo je da sa muškom ekipom Crvene zvezde osvoji titulu prvaka države, koja je čekana punu 21 godinu. Potom se posvetio poslu selektora Nemačke gde je nasledio Svetislava Pešića, koji je podigao lestvicu toliko visoko, osvajanjem titule prvaka Evrope 1993, da je, kao i uvek sve posle toga, težak izazov. Ali, vodeći Nemce imao je priliku da na jednoj utakmici u Portugaliji u nacionalni tim uvede tada sedamnaestogodišnjeg Dirka Novickog.

Trenerski posao zaključio je tamo gde ga je i počeo. U ŽKK Crvena zvezda. Kup 2003. i dupla kruna 2003/04. Ana Joković, koja sa mnogo entuzijazma vodi računa o našoj ženskoj košarci, bila je vodja tog tima.

Trenerska karijera: Crvena zvezda (juniori), Partizan (žene), Nigerija, Obala Slonovače, Partizan (muškarci), Crvena zvezda (žene), Šal Lezo, Crvena zvezda (muškarci), reprezentacija Nemačke

Trofeji: Zlatna medalja na Prvenstvu Afrike sa reprezentacijom Obale Slonovače (Somalija, 1981), 3 puta šampion Jugoslavije za žene sa Partizanom i Crvenom zvezdom, 2 puta prvak SR Jugoslavije za muškarce (sa Crvenom zvezdom), osvajač kupova Jugoslavije, SR Jugoslavije I Srbije i Crne Gore (ukupno četiri)…

Božidar-Boža Maljković (2005)

Inovator. Trenutno na funkciji predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, Maljković je jedan od najuspešnijih i najtrofejnijih evropskih trenera poslednjih tridesetak godina.

Već sa 19 godina prekida igračku karijeru, i počinje trenersku. Najpre u malom beogradskom klubu Ušće, pa u Crvenoj zvezdi (juniori), da bi 1980. bio postavljen za prvog trenera Radničkog. Imao je tada samo 28 godina, i malo ko je verovao u njega. Jedan od retkih koji je u Boži prepoznao neverovatan potencijal bio je Ranko Žeravica, koji ga dovodi u Crvenu zvezdu da mu bude pomoćnik. Saradnja sa Žeravicom presudno je uticala na košarkašku filozofiju mladog trenera, koji svoja nova znanja počinje da primenjuje 1986. u Splitu, gde je preuzeo ekipu Jugoplastike. Tu je stvorio šampionsku tim koji je kasnije tri puta bio prvak Evrope. Lansirao je mlade Kukoča i Rađu, dotle nepoznatog Zorana Savića, od potcenjenog Duška Ivanovića i Luke Pavićevića načinio je kičmu evropskog šampiona.

Sledi epizoda sa Barselonom, pa epski rad u francuskom Limožu. Od prosečne ekipe na koju niko nije obraćao pažnju napravio je senzacionalnog šampiona Evrope. Boža Maljković je tada već bio jedno od prvih trenerskih imena kontinenta, pa je logično da ga žele najbogatiji klubovi. Odlazi najpre u Panatinaikos, pa u pariski Rasing, Unikahu, Real Madrid i Taukeramiku. Poslednji trenerski angažmani bili su mu u Lokomotivi iz Kubanja i zagrebačkoj Cedeviti.

U međuvremenu je tri godine bio selektor reprezentacije Slovenije, i tamo je udario temelje za ekipu koja će četiri godine po njegovom odlasku postati prvak Evrope.

Trenerska karijera: Ušće, Crvena zvezda, Radnički, Lifam Stara Pazova, Jugoplastika, Barselona, Limož, Panatinaikos, Rasing, Unikaha, Real Madrid, Taukeramika, reprezentacija Slovenije, Lokomotiva Kubanj, Cedevita.

Trofeji: četiri tirule pobednika Evrolige (Jugoplastika 2, Limož i Panatinaikos), FIBA Interkontinentalni Kup šampiona (1986. Panatinaikos), pobednik Kupa Radivoja Koraća (2001, Unikaha), tri titule prvaka Jugoslavije, dve prvaka Francuske…

Borislav-Reba Ćorković (2007)

Veliki „tata“. Izvanredni košarkaški trener, pedagog, stariji brat – popularni Ćale. Inteligentan, i duhovit. I u najtežim trenucima je znao da izmami osmehe i da bodri svoje igrače – svoju decu. Borislav-Reba Ćorkovic je jedini trener u istoriji jugoslovenske košarke koji je na klupskom nivou uspeo da spoji dva velikana svetskog basketa, Dražena Dalipagića i Dragana Kićanovića, i da sa njima osvoji titulu državnog prvaka. Popularni Praja i Kića su svoje velike igračke sujete ostavili po strani i predvodjeni Ćorkovićem, velikim trenerom i još većim čovekom doneli prvu titulu beogradskom Partizanu u sezoni 1975/76.

Reba je igrao košarku u Dinamu iz Pančeva, a kasnije u beogradskom Železničaru. Trenerskom karijerom je počeo da se bavi u Partizanu, kao trener juniora. On je znao da trener može da napravi najbolju taktiku i izmisli izvanredne kombinacije, ali ako nema prave igrače sve pada u vodu. Duboko je poštovao prave igrače.

U sezoni 1980/81 je Partizan, predvodjen Rebom Ćorkovicem i Draganom Kićanovićem, osvojio svoju treću titulu. Reba je bio trener i ženske reprezentacije Jugoslavije, sa kojom je na Balkanijadi osvojio 1977. zlatnu, a na 16. Evropskom prvenstvu 1978. u Poznanju srebrnu medalju.

Osim svih titula i medalja, svima koji su ga poznavali u trajnom sećanju je ostao njegov vedar duh, večiti osmeh, šarm o kome se pričalo. Za mnoge je bio jednostavno – tata. Nadimak koji dovoljno govori o Rebi.

Trenerska karijera: Dinamo Pančevo, Železničar Beograd, OKK Beograd (juniori), Partizan (žene), Kuvajt, Partizan (muškarci), ženska reprezentacija Jugoslavije

Trofeji: Srebrna medalja na Prvenstvu Evrope za žene u Poljskoj (1978), Zlatna i bronzana medalja na Balkanskim prvenstvima u Turskoj (1977) i Grčkoj (1978), dve titule seniorskog prvaka Jugoslavije sa Partizanom…

Radomir-Raša Šaper (2008)

Čovek iz senke. Jedini dobitnik trenerske nagrade „Slobodan-Piva Ivković“ koji se nije bavio trenerskim poslom, ali je nagrađen za svoj ogroman doprinos trenerskoj organizaciji.

Profesor Radomir Šaper jedan je od pionira jugoslovenske košarke, pripadnik „velike četvorke“, zajedno sa Borom Stankovićem, Aleksandrom Nikolićem i Nebojšom Popovićem, koja je od ovog sporta stvorila svetske šampione.

Šaper je bio istinski košarkaški intelektualac, profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu, odličan košarkaš i reprezentativac Jugoslavije. Međutim, ostaće upamćen kao vrhunski košarkaški sportski radnik i dugogodišnji čelnik Košarkaškog saveza Jugoslavije. Radio je na razvoju jugoslavenske škole košarke, košarkaškim pravilima i suđenju. Bio je predsednik Tehničke komisije KSJ, generalni sekretar i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, komesar košarkaške lige Jugoslavije i dugogodišnji predsednik tehničke komisije FIBA.

Ogroman je njegov doprinos unapređenju košarkaških pravila. Od 2001. FIBA dodeljuje nagradu „Radomir Šaper“ za velika dostignuća na polju suđenja i košarkaških pravila. FIBA mu je posmrtno dodelila najviše priznanje – Orden časti, a 2007. primljen je u FIBA košarkašku Kuću slavnih.

Zajedno sa Borom Stankovićem radio je sa talentovanim košarkašima u klubu BSK, koji se od 1958. godine zove OKK Beograd. Bora je bio trener, a Raša tehnički rukovodilac. Četiri godine bili su zajedno u klubu, a njihov rad doneo je izuzetan rezultat, titulu prvaka 1958/59. OKK Beograd iznedrio je mnoge talentovane košarkaše, među kojima i prvu veliku legendu beogradske košarke, Radivoja Koraća.

Radomir Šaper je jedan od tvoraca sintagme „košarka – košarkašima“. Nije bilo lako progurati tu filozofiju pre oko pola veka, ali su Šaper i njegovi saradnici uspeli u tome. Kao rezultat, 1965. za predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije izabran je upravo Raša Šaper. Na toj funkciji dočekao je krunu svog rada – titulu svetskih šampiona u Ljubljani 1970.

Bio je idejni tvorac i inicijator YUBA lige, domaćeg prvenstva organizovanog i zamišljenog tako da bude najjače takmičenje na svetu posle američke NBA lige, inicijator mnogih pozitivnih promena u jugoslovenskoj košarci, pre svega onih koje su se ticale osposobljenosti košarkaške organizacije da strateški rukovodi razvojem igre.